P: Imam 42 godine. Nikada do sada nisam imao probleme sa erekcijom, a seksualno sam aktivan više od 20 godina. Povremeno mi se desi da „zakažem“ i onda se potpuno demorališem i ne želim ništa ni da pokušavam, samo se povučem. Moja supruga ima razumevanja, ali ne znam dokle će to biti tako, pošto mi je teško da pričam o toj temi. Prvog puta sam se nadao da će taj put biti i jedini, pa sam se pravdao sebi da sam umoran, da mi nije prijala hrana koju sam jeo, da mi je toplo… ali kada se nekoliko puta ponovilo, onda mi je bilo jasno da ipak nije izolovan incident… To nije baš nešto o čemu ću da pričam sa ortakom dok gledamo fudbal, tako da ostajem sam sa sobom, nemam kome da se obratim. Šta bi trebalo da učinim, a procenjujem da situacija još uvek nije toliko ozbiljna da idem kod doktora…?
O: Poštovani, upravo stav „ne boli me još uvek dovoljno“ i dovodi do toga da pomoć lekara tražimo onda kada nas nešto već uveliko boli, ne funkcioniše, odnosno – stvara problem. Dokle je potrebno da se problem usložnjava i raste, da bismo presekli i rekli: „Da, sad konačno treba da odem kod lekara!“, kako se prave te procene? Niko ne zna, a svi to ponekad činimo.
Problemi sa potencijom danas su češći nego što se pretpostavlja. Način života, izloženost raznim faktorima koji mogu uticati na psihofizičko zdravlje, nebalansirana ishrana, manjak sporskih aktivnosti… sve to, skupa ili pojedinačno, može dovesti do toga da mnoge stvari vremenom ne funkcionišu kao kad smo imali 20 godina. No, u Srbiji to zaista i nije tema o kojoj se priča otvoreno i bez srama, ali to ne znači da se o njoj uopšte ne priča i da se na taj način problem zataškava.
Problemi sa erekcijom ne čine muškarca manje muškarcem niti spadaju u nešto čega bi se trebalo stideti. Oni se danas uspešno i efikasno rešavaju, a prvi korak svakako jeste taj da sebi priznamo da imamo problem. Od tog koraka, dalje pravimo plan akcije: odlazak kod lekara, potrebna ispitivanja, uzimanje terapije, kontrola… To je jedini način da se sa problemom izborite aktivno, da ne sedite i čekate da se on sam od sebe reši, jer je očigledno da takva taktika nije dobra, niti za Vas ni za Vaš problem.
Takođe, razmislite o tome da u ceo proces uključite svoju suprugu, ako smatrate da od nje možete da dobijete podršku. Uključite je u onoj meri u kojoj će to za Vas biti konstruktivno. Ni ona verovatno ne voli što se oseća isključeno iz nečega što posredno utiče na nju. Na taj način, zajednički možete razgovarati onda kada Vam je teško i zajedno ubirati plodove uspešne terapije.