Kada su se krajem 20. veka pojavili savremeni lekovi za potenciju, lečenje erektilne disfunkcije je doživelo svojevrsnu revoluciju. Nekoliko decenija kasnije, ovi lekovi su među najrasprostranjenijim na globalnom nivou.
Postoji nekoliko razloga za to: pre svega, PDE5 inhibitori se mogu koristiti bez lekarskog recepta i moguće ih je nabaviti u većini apoteka. Drugi razlog je taj što je i erektilna disfunkcija poprimila razmere epidemije – ona se više ne smatra stanjem koje pogađa isključivo stariju populaciju. No, muškarci su se vekovima unazad suočavali sa seksualnim poteškoćama. Pre pojave modernih lekova, te poteškoće su se rešavale i na drugačije načine.
Narodna medicina
Da je potencija osnov muške vitalnosti, smatrale su brojne kulture širom sveta. Međutim, u okolnostima kada medicina još nije bila dovoljno razvijena, muškarci su se masovno okretali prirodnim afrodizijacima. Na primer, za podizanje libida su se tradicionalno koristili med, ginseng, ostrige, rogač, pa čak i prepeličja jaja.
Pojedini od tih sastojaka su kasnije bili predmet medicinskih ispitivanja. Tako je za ginseng utvrđeno da zaista ima blage pozitivne efekte na energiju i cirkulaciju. Ipak, za većinu prirodnih preparata se smatra da nemaju značajno farmakološko dejstvo, te da su njihovi efekti mahom sugestivni. Ni danas nije retkost da se slični proizvodi reklamiraju kao alternativa zvaničnoj medicini, dok su ranije, uprkos upitnoj efikasnosti, pomagali muškarcima da povrate samopouzdanje.
Preteče savremenih medicinskih pomagala
Od kraja 19. veka, lekari su pokušavali da razviju različite mehaničke uređaje, ne bi li se pomoću njih poboljšao dotok krvi u penis. To su bili elastični prstenovi i vakuumske pumpe, koje su i tada davale solidne rezultate. Međutim, mana im je bila to što su uglavnom bile nezgrapne, pa su kod muškaraca neretko izazivale nelagodnost.
U drugoj polovini 20. veka se po prvi put pojavljuju i penilne proteze. Bile su jednostavnog dizajna, izrađene od gume ili tvdog silikona, a ugrađivale su se hirurškim putem u kavernozno telo penisa. Ovi rani modeli su omogućavali redovno postizanje erekcije, ali su zbog neprirodnog izgleda izazivali više neprijatnosti nego olakšanja. Tek su kasniji modeli u većoj meri garantovali uspešnost lečenja. U izradi su počeli da se koriste polusavitljivi materijali koji su, osim prirodnijeg izgleda, omogućavali i bolju kontrolu.
Od travara do psihoterapeuta
Na prelazu iz 19. u 20. vek, psihoanaliza postaje nauka koja doživljava procvat – naročito uz delovanje Sigmunda Frojda, neurologa i njenog osnivača. Čak i pre toga, erektilna disfunkcija se u nekim slučajevima smatrala posledicom „nervne slabosti“ ili emocionalnih blokada.
Muškarci su savete, osim od travara, umeli da zatraže i od sveštenika. No, osnivanjem i razvojem psihoanalize, ED je počela da se objašnjava stresom, potisnutim strahom od neuspeha ili osećajem krivice. Razgovori u terapijskoj sobi, pa i partnersko savetovanje, imali su uspeha kod određenog broja muškaraca. Međutim, psihoterapija je mogla da pomogne samo ukoliko je uzrok ED zaista bio psihogenog, a ne i organskog karaktera.
Tonici za „muškost“
Počev od ’30-ih godina prošlog veka, najzad se nazirao odgovor na probleme poput niskog libida. U terapiju se uvodi suplementacija testoseronom, koja je pokazala dobar rezultat kod muškaraca sa hormonskim disbalansom.
Međutim, i testosteron je imao ograničen uspeh. Ukoliko je ED bila izazvana vaskularnim problemima, hormonska terapija, očekivano, nije dovodila do značajnog poboljšanja. U apotekama su se, takođe, mogli pronaći razni „tonici za muškost“, ali je njihov skroman uspeh većinom pripisivan placebo efektu.
Srećom, uz napredak medicine i bolje razumevanje seksualnog zdravlja, većina ovih metoda je danas prevaziđena – uglavnom zbog nepraktičnosti ili neefikasnosti. Pojavom savremenih rešenja, erektilna disfunkcija je daleko od nerešivog problema, pogotovo uz tretmane zasnovane na validnim naučnim saznanjima.