Ne treba provesti mnogo vremena na društvenim mrežama da biste saznali najnovije trendove u vezi bilo čega što vas zanima. Bilo da je reč o odeći, destinacijama za letovanje ili hrani, skoro sve se može spakovati u nekoliko kratkih objava. Međutim, jedan trend je uspeo da se izvdoji, a tiče se fitnesa i ishrane.
Dok su nam ekrani zatrpani slikama iz teretane, sa brojnih naloga se može čuti nešto što, ukratko, glasi – „uzalud vam vežbanje ako ne jedete brdo proteina“. U takvoj konstataciji, s jedne strane, teško da ima bilo šta sporno. Ako ste upoznati makar sa osnovama zdrave ishrane, onda znate koliko su proteini esencijalni za naš organizam. Bez njih ne trpe samo mišići, već i veliki broj telesnih procesa – počev od metabolizma, krvne slike i regulacije hormona. Ali, u (virtuelnom) okruženju koje potencira proteinske dodatke, često se izostavlja važno pitanje: koliko proteina je previše proteina?
Time su se pozabavile grupe ljudi kojima to spada u opis posla – nutricionisti i medicinski istraživači. Studije se sve češće bave uticajem visokoproteinske ishrane na zdravlje u celini, ali i na pojedinačne njegove aspekte, poput hormonskih oscilacija i seksualne funkcije. U istraživanjima se prati i veza između hrane bogate proteinom i nivoa testosterona, a rezultati otkrivaju da se sa unosom proteina i te kako može preterati.
Naime, da bi telo proizvodilo glavni muški hormon, potrebni su mu određeni nutrijenti – među njima i proteini. Testosteron je, kao što znamo, ključan za libido, erektilnu funkciju, plodnost, te opšte psihofizičko stanje kod muškaraca. Međutim, ukoliko je unos proteina veći nego što je potrebno, to može da izazove niz neželjenih efekata.
Ovo se naročito ispoljava u slučajevima ozbiljnijih restrikcija u ishrani. Na primer, mnoge dijete se fokusiraju na povećan unos proteina, ali uz značajno smanjenje masti i ugljenih hidrata. Ipak, studije pokazuju da to može biti problematično iz nekoliko razloga:
- Povećava se lučenje kortizola (hormona stresa), zbog čega opada proizvodnja testosterona,
- Smanjuje se nivo luteinizirajućeg (LH) hormona, koji je direktno odgovoran za signal testisima da proizvode testosteron,
- Dolazi do energetskog disbalansa i lošije insulinske osetljivosti, pogotovo ukoliko je unos ugljenih hidrata veoma nizak.
Kao rezultat ovih telesnih reakcija, kod muškaraca može doći do pojačanog umora, oslabljene motivacije i poteškoća sa libidom i postizanjem erekcije.
Istraživanje koje je to potvrdilo sprovedeno je još 1987. godine. Naučnici su posmatrali dve grupe muškaraca: kod prve je unos ugljenih hidrata bio uobičajen ili čak visok, dok je druga grupa konzumirala velike količine proteina i „štedela“ na ugljenim hidratima. Upravo kod druge grupe, testovi su pokazali snižene nivoe testosterona i povišen kortizol.
Ipak, za one koji se dvoume da li uopšte postoji optimalna količina proteina, odgovor je jasan – postoji, i moguće ju je vrlo lako odrediti. Za većinu aktivnih muškaraca, dnevni unos bi trebalo da se kreće između 1,2 i 2,2 grama po kilogramu telesne težine. Rizik se javlja kada dnevni unos premašuje 3,4 grama po kilogramu, kada dolazi i do mogućeg narušavanja hormonskog balansa.
Dok su u ovom istraživanju načelno učestvovali zdravi muškarci, jedna studija iz 2016. godine je okupila učesnike koji su s razlogom izbegavali ugljene hidrate. Njih 118 je godinu dana bilo na specijalnom režimu ishrane, a svi su imali indeks telesne mase od 27 do 40 – što bi odgovaralo blagom do izraženom višku kilograma.
Svi muškarci su se pridržavali jelovnika sa visokim udelom proteina (oko 35%), da bi zatim prešli na ishranu bogatu ugljenim hidratima. Interesantno je, međutim, da su oba načina ishrane imala i identične rezultate. Kod svih muškaraca je uočeno povećanje nivoa ukupnog i slobodnog testosterona, što je za posledicu imalo i poboljšanu seksualnu funkciju.
Ova studija je potvrdila nešto što često gubimo iz vida: da unos proteina (kao i, uostalom, većine hranljivih materija) velikim delom zavisi od telesnih potreba. U obzir bi, dakle, trebalo uzeti celokupno zdravstveno stanje, te ne upadati u zamku slepog praćenja tuđih saveta. Ono što se za jednu osobu može pokazati kao „idealno“, nekoj drugoj bi moglo da predstavlja potencijalni rizik. I zato, pre nego što samostalno krenemo da krojimo dijete, nije na odmet porazmisliti o stvarnim potrebama organizma.