Teško da postoji hormon koji je toliko „pogrešno shvaćen“ kao što je slučaj sa testosteronom. Kada ga pomenemo, uglavnom pomislimo na izvajane mišiće, seksualnu umešnost, ili – usled nedostatka testosterona – na mušku ćelavost.
Istina je, međutim, da ovaj hormon ima mnogo širu ulogu u organizmu. Na stranu što utiče na libido i na proizvodnju spermatozoida, testosteron je važan činilac i u drugim telesnim procesima: u regulaciji metabolizma, gustine kostiju, razvijanju mišićne mase, ali utiče i na raspoloženje i nivo energije.
Poslednjih godina, pažnju privukao trend koji nije bio uočljiv pre 50 ili 60 godina. Pojedina istraživanja sugerišu da je kod muškaraca uočljiv dugoročni pad nivoa testosterona. Jedna od najopsežnijih analiza na tu temu je predstavljena na kongresu Evropskog društva za humanu reprodukciju i embriologiju (ESHRE).
Naučnici su, naime, analizirali rezultate više od 8.600 studija, a sve su sprovedene između 1972. i 2019. godine. Broj učesnika je obuhvatao više od 100.000 ispitanika iz nekoliko zemalja. Kada su uporedili zaključke od pre 50 godina i sada, rezultati su zabrinuli istraživače – samo u poslednjih nekoliko decenija, nivo testosterona kod muškaraca je opao za više od 50%.
Prema podacima, taj pad se dodatno ubrzao nakon 2000. godine.
Iako je studija i dalje u procesu recenzije, njeni rezultati ne odudaraju od sličnih istraživanja. Gotovo sva po pravilu dolaze do sličnog zaključka: muško reproduktivno zdravlje je poslednjih decenija prošlo kroz značajne – i zabrinjavajuće – promene.
Iz stručnog ugla posmatranja, naučnike je zanimalo šta stoji iza ovakvog trenda. Odgovor je teško svesti isključivo na jedan uzrok, već postoji mišljenje da je on rezultat kombinacije više faktora. Istraživači su identifikovali nekoliko najznačajnijih, među kojima su gojaznost i dijabetes tipa 2.
Kao što možemo da pretpostavimo, višak masnog tkiva nije samo estetski problem. Masno tkivo aktivno učestvuje u hormonskim procesima, budući da aromataza (enzim koji se nalazi u masnom tkivu) pretvara deo testosterona u estrogen. Prema tome, što je veći procenat telesne masti, veća je mogućnost da će nivo testosterona biti niži.
Dijabetes i insulinska rezistencija su označeni kao još dva značajna faktora. Kada muškaci imaju dugotrajno povišen nivo šećera u krvi, može doći do narušavanja rada hipotalamusa i hipofize – delova mozga koji kontrolišu proizvodnju polnih hormona. Kada ovaj sistem ne funkcioniše kako treba, telo ne dobija dovoljno jak signal da proizvodi testosteron.
Sem toga, naučnici veruju da ne treba zanemariti ni moguće faktore iz životne sredine. Posebno su istakli značaj takozvanih endokrinih disruptora, odnosno, hemikalija koje mogu da poremete rad hormona. To su supstance koje se uglavnom nalaze u pesticidima, pojedinim vrstama plastike i drugim industrijskim proizvodima. Iako njihov uticaj na hormonski status još nije sasvim razjašnjen, smatra se da bi endokrini distuptori trebalo da budu tema opsežnijih istraživanja.
Važno je, takođe, naglasiti da nizak nivo testosterona ne treba uvek poistovećivati sa svakodnevnim umorom ili (prolaznim) padom libida. Takvu povezanost je moguće utvrditi na osnovu šire laboratorijske analize i grupe simptoma, a ne isključivo na osnovu jedne laboratorijske vrednosti. Isto tako, terapija testosteronom, iako se može prepisati u nekim slučajevima, ne mora biti adekvatno rešenje za svakog muškarca. Naučnici zato ističu da nekontrolisana upotreba testosterona – i pogotovo ukoliko je bez nadzora – može da smanji sposobnost organizma da prirodno proizvodi ovaj hormon.
Upravo iz tih razloga, hormonska terapija se uvodi isključivo kada za to postoje opravdane medicinske indikacije.
Iako su i po ovom pitanju potrebna dodatna istraživanja, zaključak naučnika je jasan: očuvanje zdrave telesne mase, redovna fizička aktivnost, kotrola šećera u krvi i okretanje zdravom životnom stilu ne doprinose samo boljem opštem zdravlju. Na duže staze, sve ove navike imaju važnu ulogu u očuvanju optimalne hormonske ravnoteže i reproduktivnog zdravlja muškaraca.