Kada čujemo reč „kancer“, većina nas će instinktivno pomisliti na najgore. Međutim, postoje tumori koji se relativno lako otkrivaju u početnom stadijumu, što svakako znači i veću stopu izlečenja. Strah od bolesti po pravilu prati nepoznavanje simptoma, kao i mogućnosti koje su na raspolaganju prilikom tretiranja nekih vrsta tumora – a takav je slučaj kada je reč o raku prostate.
Da li ste, na primer, znali da jedan od 9 muškaraca u SAD oboli od raka prostate? To ga čini drugom najčešćom vrstom kancera u muškoj populaciji (odmah nakon raka kože), a u faktore rizika spadaju navike kojima smo svi manje-više skloni. Nezdrava ishrana i „sedelački“ način života povećavaju šanse za razvoj malignih ćelija prostate, što znači da promenom stila života možemo uticati i na svoje zdravlje.
Ovo su pokazala istraživanja koja su pratila korelaciju nezdravih navika sa nastankom različitih kancerogenih oboljenja. Postoje, međutim, i manje poznate činjenice o raku prostate koje bi svaki muškarac trebalo da zna.
- Većina muškaraca se uspešno izleči. Iako sama dijagnoza neizbežno izaziva strah, dobra vest je da stopa preživljavanja prelazi 90 procenata. Toliko iznosi i broj slučajeva otkrivenih u ranom stadijumu bolesti, odnosno dok se maligne ćelije ne prošire izvan prostate.
Još jedna dobra vest je da se ovaj tip kancera veoma sporo razvija. Studije pokazuju da 99% muškaraca nakon saopštavanja dijagnoze doživi narednih pet godina, pogotovo ako se bolest otkrije u najranijoj fazi. Prema tome, redovni pregledi su ključni za uspešno izlečenje.
- Afroamerikanci češće oboljevaju od raka prostate. Podatak koji je većini nepoznat tiče se i procenta oboljevanja u odnosu na rasnu pripadnost – a to je da stopa oboljevanja među Afroamerikancima iznosi i 60% više u odnosu na populaciju belih muškaraca. Isto tako, studije ukazuju da od belaca ređe oboljevaju Azijati i Latinoamerikanci.
- Rak prostate pogađa i mlađe muškarce. Dok je prosečna starost obolelih muškaraca 66 godina, mlađi muškarci(ispod 50 godina) takođe ne treba da izbegavaju redovne kontrole. Razlog više je i to što se rak može brže proširiti upravo u mlađoj dobi, što otežava i izbor odgovarajućeg tretmana.
Muškarcima se zato savetuje da posebno obrate pažnju na sledeće simptome:
- potreba za čestim mokrenjem
- bol, peckanje ili pojava krvi u urinu
- slabiji mlaz tokom mokrenja
- pojačana potreba za mokrenjem tokom noći
Lekari ističu i da se rizik povećava ukoliko je nekome od bliskih članova porodice već dijagnosikovana bolest pre 65. godine.
- Genetika nije zanemarljiv faktor. Da je rak prostate češći kod onih koji ga imaju i u porodici, pokazale su studije o genetskoj komponenti bolesti. Mutacija se uočava na genima BRCA1 ili BRCA2, ali stručnjaci još uvek nisu sigurni kakva je tačno veza između BRCA gena i ovog tipa kancera.
Zato bi muškarci trebalo da napomenu lekaru ukoliko se bolest ispoljila kod nekoga od muških članova porodice. Pored preporuke za genetsko testiranje, poželjno je da se jednom godišnje uradi skrining prostate.
- Simptomi ponekad mogu da prevare. Krv u urinu, bolovi ili učestalo noćno mokrenje spadaju u uobičajene znake da vam je potreban pregled urologa. Međutim, ovi simptomi ne moraju uvek ukazivati na rak prostate. Nekada je to „samo“ urinarna infekcija, zbog čega će muškarci sigurno odahnuti.
Postoji i drugi scenario – kada maligne promene prolaze uz veoma blage simptome. Štaviše, u najranijoj fazi bolesti, dešava se i da rak prostate ne daje nikakve simptome. Ipak, svaki neuobičajen simptom bi trebalo prijaviti lekaru, što se posebno odnosi na muškarce starije od 50 godina.
- Operacija i hemioterapija nisu uvek prvi izbor u lečenju. Većina ljudi smatra da dijagnoza kancera podrazumeva da se bez odlaganja započne sa invazivnim tretmanima. Ipak, za bolesti koje sporo napreduju – a rak prostate je jedan od njih – to nije uvek slučaj.
Na primer, kancerogene ćelije se mogu uočiti putem laboratorijskih testova, a da to prolazi bez ikakvih vidljivih simptoma. U tom slučaju, specijalista onkolog može predložiti da se stanje osobe redovno prati i da se na taj način vidi kojom brzinom (i da li) se kancer širi.
Takođe, invazivni tretmani poput zračenja i hemioterapije predstavljaju stres za ceo organizam. Oni mogu da naruše opšte zdravstveno stanje, a to se posebno odnosi na starije osobe. U tom slučaju se njima ni ne preporučuje ovakva vrstu lečenja. Ponekad se lekari mogu odlučiti da pažljivije prate stanje pacijenta koji će ih obavestiti o promenama simptoma, kako bi terapija mogla da se prilagodi i koriguje na vreme.