Ne volimo teške razgovore, ni muškarci ni žene. Iako jesmo ponekad svesni da probleme ne treba gurati pod tepih, mnogi parovi se nadaju da će se oni „ispeglati“ sami od sebe.
Sa psihološke tačke gledišta, ljudi nisu predisponirani da uživaju u neprijatnim razgovorima. Kako se onda odvažiti na razgovor o neprijatnim temama, pogotovo ako su one ujedno i škakljive?
Seksualna disfunkcija je upravo jedna od tih tema. Ali, čak i kada „mudro ćute“, muškarcima se ne može uvek zameriti zbog toga. Veliki deo njih strahuje od reakcije partnera – da li će ih smatrati manje muževnim? Da li će pomisliti da se privlačnost ugasila i da problem menja način na koji doživljavaju intimni kontakt?
U isto vreme, izbegavanje komunikacije, iako deluje kao način da se partneri zaštite od neprijatnosti, često vodi u još veće nesporazume.
Naime, kada odgovori izostanu, ljudi će po prirodi sami pokušati da pronađu objašnjenje. Partnerke će možda pomisliti da su izgubile privlačnost, ili da se partner udaljio zbog treće osobe. Sa druge strane, muškarci mogu početi da izbegavaju intimnost kako bi izbegli seksualni neuspeh. Takve okolnosti dodatno produbljuju konflikte, a seksualni problem ujedno postaje i problem sa komunikacijom.
U svemu tome, najnezgodnije vreme za započinjanje komunikacije jeste neposredno pre ili posle seksualnog odnosa. Emocije tada mogu da budu pojačane, a partneri ranjiviji nego inače. Zato je bolje izabrati trenutak u kome nema dodatnog pritiska, kada razgovor može da teče bez žurbe i bez osećaja da odgovori moraju odmah da se pronađu.
Takođe, nije nevažno ni kako će se formulisati ono što partneri žele da kažu. Umesto rečenica kao što su „Sigurno sam te razočarao“ ili „Nešto sa mnom nije u redu“, korisnije je ukazati na sopstveno iskustvo.
To bi moglo da zvuči poput „Primećujem da imam problem koji me brine i želeo bih da ga zajedno rešimo“. Ovakav pristup sugeriše da partnerka nije isključena iz situacije, te da seksualna disfunkcija ne mora da izazove još veći osećaj krivice.
Dakle, iskrenost je važna, s tim da je ključno objasniti da problem postoji, ali da on nije odraz nedostatka ljubavi i privlačnosti.
Dobro je imati na umu još jednu stvar: seksualna disfunkcija je retko kada rezultat isključivo jednog uzroka. Na nju mogu da utiču umor, stres, hronične bolesti, anksioznost, hormonski disbalans ili određena terapija. Kada oba partnera razumeju da seksualna disfunkcija nije pitanje želje ili volje – već stanje na koje utiču različiti faktori – mnogo je lakše tome pristupiti bez međusobnog okrivljavanja.
Još jedna od čestih grešaka se tiče izbegavanja fizičke bliskosti. Često se muškarci (ponekad i žene) povlače, jer žele da izbegnu neprijatnost i strah od neuspeha. Međutim, ukoliko razgovor izostane, druga strana to može protumačiti kao emocionalno odbacivanje.
Zato je važno zapamtiti da intimnost nije isto što i seksualni odnos. Zagrljaji, dodiri, poljupci i zajednički trenuci nežnosti svakako mogu da pomognu u održavanju osećaja bliskosti.
U isto vreme, osoba koja se suočava sa seksualnom disfunkcijom treba da bude spremna na to da će i partner(ka) imati pitanja i sopstvene strahove. Druga strana će ponekad odmah izraziti podršku, ali je sasvim prirodno i ukoliko reaguje zabrinuto ili zbunjeno.
To ne znači da razgovor nije uspeo – naprotiv, kao i kod drugih izazova u partnerskoj vezi, potrebno je vreme da se oba partnera prilagode situaciji.
U tom procesu, partneri mogu postaviti i razumno pitanje: kada (i da li) je neophodno potražiti stručnu pomoć. Odgovor često nije jednostavan, ali bi mogao da se sažme u dva osnovna principa – ukoliko problem sa seksualnom disfunkcijom traje duže (i ne pokazuje znake povlačenja), i kada počne u ozbiljnoj meri da opterećuje partnerski odnos.
U zavisnosti od uzroka, seksualnom disfunkcijom se može baviti urolog, endokrinolog ili psihoterapeut. Pojedini parovi primećuju i da im partnersko savetovanje u značajnoj meri pomaže, jer cilj nije isključivo rešavanje problema, već i negovanje poverenja i otvorene komunikacije u vezi.
Na kraju, važno je zapamtiti šta seksualna disfunkcija nije: pokazatelj nečije vrednosti ili lični neuspeh. Način na koji partneri komuniciraju često ima veći značaj za kvalitet odnosa nego sami seksualni problemi. Svakako, ne treba očekivati da će razgovor sam po sebi otkloniti uzroke, ali može sprečiti da oni prerastu u mnogo veću neprijatnost – gubitak bliskosti, poverenja i međusobnog razumevanja.